Zima.
Ne,kasna jesen. Period mog postojanja kada su mi se milenijumi još uvek označavali dvojkom. Prijatelj mi saopštava da bi želeo da razgovara samnom o nečemu posebnom, a od potencijalno velikog značaja za mene i moj život. Znajući moju radoznalost, dosledan sebi, govori mi to pred svoj put tokom kojeg će biti odsutan dve do tri nedelje i pušta me da se krčkam na tihoj vatri svojih misli, bez ikakve ideje šta može biti toliko velika i posebna tema. Pravo pozorište odvija se u mojoj glavi narednih nedelja. Svaka moguća predstava, bilo drama ili komedija našla je svoje mesto u gotovo svakom slobodnom kutku mojih misli tih dana. Na posletku, razgovor koji smo svi mi sa svojim garantom prošli dešava se kasno uveče, pod prigušenim svetlom u atmosferi polumistike koju bi moglo nadvisiti samo da se razgovor desio dvestotinak godina ranije, pod svećama, u kakvom Parizu ili Londonu. Vreme prolazi u polu olakšanju i u nekoj neverici. Više od svega protiče u shvatanju da vas neko drži na tom mestu u svom životu i da vas smatra dobrim čovekom, tačnije dovoljno dobrim da vam poveri svoje ime i prezime, slepo verujući da ga nećete ukaljati. Ljubopitljiv po prirodi i navalentan po karakteru, postavljam hiljadu pitanja i dobijam hiljadu izbegnutih odgovora. Nešto tokom svog života čovek i čuje o masoneriji ali retko ima prilike da pita, još ređe da mu se kaže, a možda i najređe da bude pozvan da u nju uđe. Svakako privlači činjenica da je to skup ljudi koji žele dobro. Sebi, svojoj braći, drugima, pa i nepoznatima. Sama suština predstavlja jako dopadljiv sklop vrednosti koji jako brzo usvajam i bez mnogo dilme kroz nekoliko sati javljam pozitivan odgovor. Pristajem!
Prolazi prijemni rad, obavijem mistikom, strahom i ljubavlju prema nepoznatom. Prolaze prvi radovi, prva druženja i prvi kontakti sa sebi do kraja života sličnim ljudima. Neposredno nakon ulaska, brat mi pomaže u proceduri oko dokumentacije za dete. Brata ne znam, upoznajem ga prvi put tražeći mu pomoć. Pomoć nije ni upitna, tu je. Druge teme brzo zamenjuju glavnu temu i prelazimo na sporedne ili mozda i glavne. Zanimljivo kako sam se upoznao sa čovekom koga znam ceo život. Pomislio bi čovek da je malo stvari koje mogu u nekim godinama da ga iznenada, a ovo je definitivno novo iskustvo. Upozorili su me na to prilikom prijema. Upozorili su me da će braća prilaziti otvoreno, otvorenije nego bilo ko koga sam do tada upoznao u profanom životu. Impresivno!
Dolazi period koji će verovatno naći svoje mesto u udžbenicima iz istorije. Dolazi vreme bolesti, pošasti ili kuge dvadesetprvog veka. Mnogo sinonima za istu kočnicu koja iz nedelje u nedelju usporava svet i dovodi ga do potpunog zaustavaljanja početkom 6020 godine. Staju životi, staje posao, staje sve sem vazduha. Staje sve što smo uzimali zdravo za gotovo i podrazumevali da je obavezno i nama na upravljanje dato. Loše vesti potiskuju lepe, a malobrojne lepe stižu mahom od braće u vidu međusobne podrške na ovaj ili onaj način.U mom slučaju, braća, svesna da je poslovni deo mog života potpuno ugašen, perfidno mi ubacuju bele koverte sa novcem maskirane u poslove koje radimo zajedno. Potrebno mi je vreme da to shvatim ali ne i da ne prihvatim čin koji uliva ono što većina profanih ne može sebi da priušti. Beskompromisnu sigurnost, veru i nadu i osećaj da nisi sam. Luksuz slobodnog razmišljanja u okovima tamnice koje je tek jedan trenutak nametnuo celom čovečanstvu. Na posletku, taj trenutak proživljavam i sam. Bolest me zatiče u presrećno blagom stanju. Bar naizgled. Ono što ni ja u tom momentu ne znam je da bolest sprema veliki ispit za sve ljude oko mene, a ponajviše za braću od kojih već u tom momentu sebično očekujem mnogo. Dani prolaze u ponavljanju podrške i neprekidnim dokazivanjem da ljudi koje čovek kratko poznaje, ne moraju nužno biti ljudi koje najmanje poznaje. Ipak velika količina podrške, pomaže mi da prebrodim strah od smrti koji se neumitno nadvio prvih dana bolesti izazvan pre svega velikom količinom različitosti informacija kojima sam hranjen prethodnih godinu
dana, a ponajviše time što ću kroz koji mesec konačno postati otac. Dani protiču i u pisanju dnevnika i kreiranoj rutini koja omogućava da vreme brže prođe do konačnog izlaska iz izolacije u kojem potajno nastaju vrata na koja kuca nešto što će pred veliki ispit staviti pojedinu braću. Mesec dana nakon izolacije.
Problemi koje doživljavam iz dana u dan su preveliki. Osećaj da je pokretanje života blizu, pomešan sa prevelikim osećajem odgovornosti za budućeg luftona, dovodi do mog opuštanja i ponovnog slobodnog funkcionisanja mog emotivnog bića. Kakva greška, svojstvena meni i mom karakteru koji uvek ima tendenciju da prvo kaže hop pa tek onda skoči.
Problemi na izgled nerešivi samo meni, veliki su toliko da se budim sa prvim svetlom u zoru, drhteći, znojeći se i zarobljen u neprekidnom toku svojih misli. Sakrivajući se od sopstvene voljene osobe, a iz sramote da me vidi toliko slabog, svakog jutra bežim u drugu prostoriju. Misli su o svemu, ponajviše o gotovo naizgled nerešivim problemima iz prethodnog dana. Najradije bih se vratio u svoj hram u kome sam proveo dve nedelje izolacije ali svestan da je taj hram loš izbor, pokušavam da ostanem na svetlu. Nakon nekoliko neizdrživih momenata, konačno doživljavam ono što narod najčešće opisuje kao nervni slom. Plačem i ridam jer skupljene misli žele na slobodu na mnogo manja vrata od onog koja su im namenjena. Moj brat, koji je očigledno rešio da bude garant i za mnogo veće stvari, ulazi u moj život ili bolje rečeno razvaljuje vrata nogom i počinje da me leči na način na koji čovek ne može da se zahvali. Drugi brat, lekar po profesiji, osluškuje moje stanje i pomaže mi kreiranjem pomoći koja će narednih godinu dana predstavljati osnovu mog normalnog života. U kombinaciji ova dva brata, vođen ispravnom rukom jednog i velikog lekarskog iskustva i znanja drugog, ponovo nalazim put ka svetlu. Na tom putu, shvatam da je čovek koji mi je bio garant i koji je pri opisu mog lika i dela verovatno napisao da sam bolji čovek od njega, daleko veći čovek od mene. Postavljam sebi pitanje prvi put u životu, kako uzvratiti nešto više od prijateljstva? Kako se zahvaliti nekome ko ne očekuje zahvalnost. Jedini koji su do sada na taj način bili u našim životima su roditelji. U tom momentu se javlja sama esencija masonerije i onoga što bi čovek od nje trebalo da očekuje. Jak pojedinac u svakom smislu, jaka zajednica, jaka ljubav, bezgranično poštovanje i sigurna kuća su zajedno jak bratski lanac. Osećaj da je jedini način da ono što vam je pruženo možete vratiti ako takvi budete prema nekom drugom kada za to dodje trenutak. I zapravo možda je to taj momenat svetlosti. Možda je to ono što obasja put i učini da stvari gledamo na pravi način, a možda tu pojedinac shvati alegoriju da tih 90 stepeni znači mnogo više od geometrije i da zapravo znači pogled na život pod pravim uglom ili tačnije rečeno gledati stvari ispravno.
Ivan Miladinović 3*
U Beogradu 13.08.6021